Ovo su čudni dani u kojima živimo. Ne znamo kada će se završiti pandemija Covid-19, ne znamo kako će se to završiti i trenutno možemo samo nagađati o njegovom dugoročnom političkom i ekonomskom uticaju.
Istoričari su jasni: epidemije su događaji, a ne trendovi. Kao što je istoričar medicine Charles Rosenberg rekao, „Epidemije počinju u trenutku, nastavljaju se na pozornici ograničenoj u prostoru i vremenu, sledi zaplet povećanja napetosti naučnih otkrića, prelaze u krizu individualnog i kolektivnog karaktera, a onda idu ka svom razrešenju, kraju.”
Rozenberg je takođe tvrdio da epidemije vrše pritisak na društva u kojima napadaju. Ova pošast osvetljava latentne strukture koje inače ne bi mogle biti evidentne. Kao rezultat, epidemije nam ostavljaju nepogrešiv uređaj za uzorkovanje socijalne analize. One otkrivaju šta je stanovništvu zaista važno i koga zaista cene. Svaka poznata epidemija je uokvirena i objašnjena ne samo kao javno – zdravstvena kriza već i kao moralna kriza. Za njenu pojavu i širenje krive se pojedine društvene grupe.
Ova drama se sada odigrava sa Covid-19, prvo u Kini, a potom u zemljama širom sveta.
Prerano je za bilo kakve zaključke o trajnom uticaju velike globalne krize koja je tek započela, ali već se izdvajaju rane lekcije.
Prva je da će pandemija primorati povratak velikih vlada u državama.
Nakon propasti Lehman Brothersa 2008. godine, mnogi kritičari su verovali da će nepoverenje na tržištu usled krize dovesti do veće vere u državu. Ova ideja nije bila ništa novo: 1929. godine, nakon početka Velike depresije, ljudi su zahtevali snažnu intervenciju vlade da bi nadoknadili gubitke na tržištu. 1970-ih bilo je obrnuto: ljudi su bili razočarani vladinom intervencijom, pa su ponovo počeli da veruju u tržište.
Sada će koronavirus na veliki način vratiti državu. Covid-19 je učinio da se ljudi oslanjaju na vladu da organizuje svoju kolektivnu odbranu od pandemije, a kada sve prođe, tražiće pomoć vlade da spasi posrnulu ekonomiju. Efikasnost vlada sada se meri njihovom sposobnošću da svakodnevno menjaju ponašanje ljudi. U kontekstu ove krize, neaktivnost ljudi je očita akcija koju imamo u prvom činu.
Druga lekcija je da koronavirus pruža još jedan dokaz mističnosti granica i pomoći će da se potvrdi uloga nacionalne države u Evropskoj uniji. To se već može videti u zatvaranju mnogih granica između država i u činjenici da se svaka vlada u Evropi fokusira na svoj narod. U normalnim okolnostima, države članice ne bi napravile razliku između nacionalnosti pacijenata u njihovom zdravstvenom sistemu, ali u ovoj krizi će verovatno dati prednost svojim građanima nad drugima.
Koronavirus će ojačati nacionalizam, iako ne etnički nacionalizam, već vrstu teritorijalnog nacionalizma. U televizijskim izveštajima i najavama vlada može se videti da su sugrađani koji putuju iz područja zaraženih koronom jednako nepoželjni kao i bilo koji stranac. Da bi preživeli, vlada će tražiti od građana da podignu zidove ne samo između država, već i između pojedinaca, jer opasnost od zaraze dolazi od ljudi sa kojima se najčešće susreću.
Treća lekcija Koronavirusa odnosi se na poverenje u stručnost. Finansijska kriza 2008. i izbeglička kriza 2015. izazvale su veliko nezadovoljstvo stručnjaka. „Ne verujemo stručnjacima“ bio je pobednički krik populista. Ali u trenutnoj krizi, profesionalizam se vratio. Većina ljudi je veoma otvorena za poverenje u stručnjake i poštuje nauku kada su u pitanju sopstveni životi. Već se može videti sve veća legitimnost koju su uložili profesionalci koji vode borbu protiv virusa. Povratak države je omogućen jer se vratilo poverenje u stručnjake.
Četvrta lekcija je otvorena za interpretaciju, ali je ipak vrlo važna. Nažalost, koronavirus bi mogao povećati privlačnost vrste autoritarizma velikih baza podataka koju koristi kineska vlada. Kineske lidere mogu kriviti za nedostatak transparentnosti i upozorenje svetske javnosti na širenje virusa u decembru 2019. godine, ali efikasnost njihovog odgovora i sposobnost kineske države da kontroliše kretanje i ponašanje ljudi je impresivna. U trenutnoj krizi, građani neprestano upoređuju reakcije i efikasnost svojih vlada sa onima drugih vlada. I ne treba da se čudimo ako dan nakon krize Kina izgleda kao pobednik, a Sjedinjene Države gubitnici. Kriza će takođe dodatno eskalirati konfrontaciju Amerika- Kina. Američki mediji otvoreno optužuju Peking za širenje koronavirusa, dok Kina pokušava da iskoristi neuspehe zapadnih demokratija da efikasno odgovore na izazov kako bi utvrdili superiornost svog modela.
Peta lekcija je da će kriza Covid-19 imati snažan uticaj na međugeneracijsku dinamiku. U kontekstu rasprava o klimatskim promenama i riziku koji predstavlja, mlađe generacije su bile kritične prema starijima jer nisu ozbiljno razmišljale o budućnosti. Koronavirus preokreće ovu dinamiku: sada su stariji članovi društva mnogo ranjiviji i osećaju se ugroženo, kada vide koliki je stepen nezrelosti i nespremnosti milenijalaca da promene svoj način života. Ovaj međugeneracijski sukob mogao bi se pojačati ako kriza traje duže vreme. U klasičnom košmaru 20. veka, nuklearni rat je pretio da će ubiti gotovo sve, i skoro istovremeno, dok su u slučaju Koronavirusa mladi Evropljani koji su odlučili da se zabave i žive svakodnevni život bez ograničenja, u vreme nove kuge, svesno rizikovali da se razbole, ne razmišljajući da njihovi roditelji zbog toga mogu da umru.
Još s početka se spekuliše o dugom političkom uticaju Covid-19. Ali već je jasno da je to anti-globalizacijski virus i da će za katastrofu biti krivo otvaranje granica i mešanje naroda. Istorijski gledano, jedan dramatični aspekt epidemije je želja za dodelom odgovornosti. Od Jevreja u srednjovekovnoj Evropi do mesara na kineskim tržištima, uvek se neko krivi. Ovaj diskurs krivice iskorištava postojeće društvene podele religije, rase, etničke pripadnosti, klase ili rodni identitet.
Koronavirusna kriza opravdala je strahove anti-globalista: zatvoreni aerodromi i samoizolovani pojedinci izgledaju kao najveća nula globalizacije. Ironično je da je najbolji način da se zaustavi kriza individualističkih društava bio tražiti od ljudi da se zazidaju u svom stanu. Socijalno distanciranje postalo je novo ime solidarnosti.
Ali, paradoksalno, novi anti-globalistički trenutak mogao bi oslabiti populističke političke aktere koji, čak i kad imaju poentu, nemaju rešenje. To će biti krajnja ironija istorije ako Donald Trump izgubi predstojeće američke predsedničke izbore zbog radikalne suprotnosti globalizaciji koju je zagovarao i ako završi poražen virusom koji potiče iz Kine i nosi ime meksičkog piva.
Ostaje da se tačno vidi i kako će kriza uticati na budućnost evropskog projekta. Pandemija je dramatično preoblikovala odgovor EU na sve ostale krize sa kojima je suočena u poslednjoj deceniji. Fiskalna disciplina više nije ekonomska mantra, čak ni u Berlinu i ne postoji evropska vlada koja će se u ovom trenutku zalagati za otvaranje granica za izbeglice. Ali jasno je da će, na kraju, koronavirus dovesti u pitanje neke od osnovnih pretpostavki na kojima je osnovana EU.
Ono što nismo predvideli, kao što je pesnik Stiven Spender davno napisao u poemi ‘What I expected’ u slobodnom prevodu bi glasilo baš ovako:
Ono što sam očekivao, bilo je
Munja, borba,
Duga muška bitka
I uspon ka pobedi.
Posle teškog naprezanja,
Trebalo bi da postanem jak;
I tada bi se i stene tresle,
A ja bih se konačno odmarao.
Ono što nisam predvideo,
Bilo je postepeno
Slabljenje volje;
Odlazak svetlosti,
Nemogućnost pravog dodira;
Telo i duša koji blede,
Opsednutost cigarskim dimom,
Nedovoljnost.
Nošenje težine vremena,
Gledanje bogalja u prolazu,
Sa udovima u obliku znaka pitanja
U svom čudnom okretu,
Gde se tuga stapa sa kostima. Sažaljenje;
Ali, zdrave, a bolesne, koji padaju po zemlji –
Ove, nisam mogao da predvidim.
Očekujem uvek,
Neku novu vedrinu,
Da povratim samopouzdanje.
Istinsku nevinost
Oslobođenu prašine,
Ono, što je suštinsko- samu srž;
Da se provuče kroz sve,
Poput stvorene pesme,
Ili blještavog kristala.
