Ako je suditi po stranicama dnevne štampe i najčitanijih portala, živimo u vreme kojim gospodare naslovi crne hronike, reality igrači i estradna „elita“.
Običan čovek sa svojim malim i velikim borbama i pobedama našao se u zapećku.
Zahvaljujući hrabroj i plemenitoj ideji novinara Nenada Blagojevića pre 5 godina nastao je portal Priče sa dušom, koji je mnogima vratio veru u ljude i život na brdovitom Balkanu.
Pružena je prilika junacima koji sitnim ali sigurnim koracima menjaju sliku naše zemlje na bolje.
Nedavno se navršilo 5 godina od nastanka „Priča s dušom“. Priča o nastanku najpozitivnijeg sajta u Srbiji zvuči gotovo američki? Hoćete li podeliti priču sa našim čitaocima?
Ona je američka na prvi pogled, a u stvari je potpuno „organska“, srpska priča. Mnogi kažu da je sve od nje i krenulo, da je u stvari moja životna priča ona „nulta Priča sa dušom“, iako ja toga nisam bio svestan. Većina junaka o kojima pišem je uradila nešto slično što sam i ja te 2014. godine.
Radio sam posao koji volim i bio urednik životnih priča u popularnom nedeljniku za žene, zaposlen u velikoj korporaciji, radio za platu, po određenim pravilima koja su me sve više stezala i zbog kojih nisam mogao da budem kreativan onako kako sam želeo. Jednog dana rešio sam da dam otkaz, da ostavim lepo mesečno primanje za naše uslove i da pokrenem sajt sa optimističnim životnim pričama.
Iako sam krenuo od nule, i u finansijskom i u pogledu broja čitalaca, iskreno sam verovao da ću uspeti jednog dana da živim od Priča sa dušom. Sa uloženih 50 evra napravio sam sajt i počeo da objavljujem tekstove, slične onima koje sam pisao u novinama. Čitaoci su počeli da pristižu, jedan po jedan, dok taj broj nije dostigao 100.000 ljudi mesečno.
Prve godine sam objavio 152 teksta, a već 2016. na sajtu je svakog dana bilo po nekoliko hiljada ljudi. Kad je prepričavam, moja preduzetnička priča zaista deluje kao ostvarenje američkog sna, ali u ovih pet godina rada uloženo je mnogo rada, mnogo putovanja, ulaganja, razgovora sa oko 1000 sagovornika, više od 500 napisanih članaka. Sve to je dovelo do oko dva i po miliona jedinstvenih korisnika koji su do sada bili na portalu Priče sa dušom.
Ko su glavni junaci Vaših priča i kako ih pronalazite?
Najjednostavnije rečeno, reč je o običnom narodu koji stvara nešto lepo i koji se trudi da nekako preživi sa svojim talentom ili privatnim biznisom u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Crnoj Gori.
To su ljudi koji su vredni i talentovani, koji donose nove preduzetničke ideje na Balkan, koji pokreću druge i koji stvarno rade. Veoma često su to oni koji, baš zbog toga što mnogo rade, nemaju vremena za priču i promovisanje, ali od kojih ipak uspevam da dobijem lepe i motivacione ispovesti.
Pišem i o mladim talentima koji osvajaju nagrade i koji su ponos Srbije. Jednom rečju, mada to deluje surovo, o onim ljudima koji su tu, u našem komšiluku, a koje ne možemo često da vidimo u našim medijima. Pronalazim ih na najrazličitije načine, na sajmovima, na manifestacijama, vašarima, u autobusu, od prijatelja, od čitalaca, na ulici… Pravila nema.
Nekako se uvek desi da oni dođu do mene ili ja do njih i da posle susreta kažemo „kako ništa nije slučajno“.
Nastanak ovih čudesnih inspirativnih storija sigurno prate zanimljive anegdote. Da li možete da podelite neku sa našim čitaocima?
Jedna od najzanimljivijih anegdota desila kada sam bio na francuskom ostrvu Reunion u Indijskom okeanu, prvo 2012, a onda 2016. Posle prvog putovanja napisao sam putopis u kojem sam naznačio da tamo nema srpskih državljana.
Nekoliko godina kasnije, javila mi se prva srpska porodica, Stojanovići, koji su se u međuvremenu preselili baš na Reunion. Krajem 2016. poslovno sam bio na Madagaskaru, „produžio“ do Reuniona i video se sa njima. Pre toga sam po internetu tražio smeštaj i jedan Kreolac mi je rekao da jedna devojka iz Srbije živi na tom ostrvu.
Mislio sam da misli na Stojanoviće, a u stvari to je bila jedna Milica. Ispostavilo se da su na tako malom ostrvu, 8.000 km od Srbije, živeli ljudi našeg porekla koji se nikad nisu sreli. A najneverovatnije je bilo što su i Stojanovići i Milica bili iz Niša!
Po dolasku na Reunion, organizovao sam susret u jednom restoranu, druženje smo nazvali „balkansko veče“, a ja sam pred polazak kući rekao: „Moja misija je izgleda bila da vas spojim, odoh u Srbiju, a vi se družite“.
O svemu ovome napisao sam i jednu specijalnu Priču sa dušom, a srpski mediji su napravili tekst „Nišlije živele na istom ostrvu, a nisu znali jedni za druge, dok se nije pojavio OVAJ ČOVEK“.
Na koji način su ove priče i njeni akteri uticali na Vas lično?
Od mojih junaka naučio sam da i u najtežim trenucima, bilo u poslu ili u životu, ne treba gubiti nadu i da sreća dolazi onda kada ste svoji na svome. Uverio sam se da su stvarno tačne one rečenice: „nije važno da si u pravu, bitno je da si srećan“, „nije važno dokle si stigao, važno je da znaš kuda si krenuo“, „ambicija nikad ne ide na odmor“, i „početi je pola posla“.
Volim te kratke, a sadržajne razgovore sa mudrim ljudima, sa onima koji su, kako volim da kažem, „zdrave pameti“. Najčešće ih srećem tamo gde nema velike gužve i stresa, na selu, u Šumadiji, kraj Aranđelovca, gde se i nalazi moja kancelarija i redakcija Priča sa dušom.
Na koji način su priče koje ste stvarali uticale na živote njihovih aktera?
Priče sa dušom prenose tuđa iskustva i motivišu druge. Najdraže mi je kada mi, recimo, žena koja je uspešna u razvijanju rezanaca za supu i taljatela, javi da joj se neko od čitalaca ko planira da pokrene posao, obratio sa pitanjima i molbom za poslovni savet.
To i jeste bila moja ideja: da prenesem dobre primere i da pokrenem druge, da pokažem da je sve u životu moguće ako ste vredni i imate cilj, da dobre ideje pobeđuju. Što se tiče „života“ svake priče nakon objavljivanja, tu za moje junake kreće, kako je ja zovem, „igranka bez prestanka“.
Priče sa dušom prenosi oko 30 domaćih medija, pa tako moji junaci nastavljaju da se pojavljuju u novinama i na televizijama, da daju intervjue i da samim tim, zbog velike vidljivosti, poboljšaju svoj posao i zarade dodatni dinar.
Vredni i talentovani ljudi koji su glavne zvezde Vaših priča na veliku žalost nisu glavni junaci naslova u našim medijima. Oni se ne mogu pohvaliti velikim brojem lajkova i pratilaca na društvenim mrežama. Zbog čega je tako?
Negativna selekcija je odraz trenutne situacije u našem društvu, pre svega siromaštva, a to se kao u ogledalu reflektuje i na izbor urednika na čelu većine medija.
Da ne širim priču koja bi zauzela dosta mesta u ovom intervjuu, ali ja upravo vidim uspeh Priča sa dušom u tome što moj tim i ja radimo ono što mislimo da treba, što se nismo stopili sa rijaliti stvarnošću i što stvaramo nešto drugačije od onoga što rade svi.
Često me ljudi pitaju da li sam influenser, jer otkrivam i promovišem neke drugačije vrednosti od onih koje su u medijima. Kada vidim da, na primer, moj najnoviji tekst o Aleksi Nišaviću, devetnaestogodišnjem marketing stručnjaku iz Novog Sada, nosiocu titule Mladi heroj Srbije, koji ima firmu i koji radi sa velikim nemačkim zvezdama Youtube-a, pročita 15.000 ljudi na Pričama sa dušom i oko 100.000 na drugim najčitanijim portalima, meni je srce puno.
To je za mene uticaj – kada uspem sa svojim timom da, barem na kratko, makar to bilo i na 4 sata, na naslovnim stranama najčitanijih portala imamo te mlade, uspešne ljude, preduzetnike, naučnike. Ne zaboravite da su ljudi iz te negativne selekcije koji se danas, nažalost, promovišu u Srbiji, u stvari manjina.
Oni su upadljivi, jer su bučni. A oni kvalitetni ne dolaze do izražaja, zato što su tihi i vredno rade. Ja stvarno verujem u onu staru „tiha voda, breg roni“.
Vaš portal je odličan turistički vodič kroz našu zemlju. Stiče se utisak da Vaši čitaoci mogu da upoznaju Srbiju sa kojom se ne susreću svakodnevno?
Turizam je uz novinarstvo moja velika ljubav. Ja sam zvanično, po profesiji, ekonomista za turizam i, osim u Pričama sa dušom, radim i kao turistički vodič sa francuskim turistima koji dolaze u našu lepu zemlju. Uz taj deo posla, trudim se da otkrijem neobična mesta sa dušom, kojih u Srbiji ima na pretek.
To su mala seoska domaćinstva (u Šumadiji i Pomoravlju), neobični restorani sa tradicijom, proizvođači domaće hrane, banje koje imaju svoje skrivene kutke (Lukovska banja, na primer), pešačke staze, vinogradi (moja omiljena Topola).
Čim dođem u neko novo mesto, pozovem nekog od lokalaca da mi pokaže znamenitosti, popijem kafu, saznam gde se dobro jede, a onda obavezno pronađem najbolju poslastičarnicu i kolač koji je tamo poznat. Od slike kolača na instagramu kreće putovanje Priča sa dušom.
U eri kada digitalnim eterom vladaju crna hronika, reality i estradni mulj, Vaš portal je uspeo da privuče ogromnu publiku. Kako to tumačite?
Mislim da je reč o izboru tema koje ljudi vole, a pre svega o novinarskom zanatu koji sam ispekao radeći u brojnim redakcijama pre Priča sa dušom. Nisam uvek toga svestan, ali čitaoci mi kažu da im se dopada što pišem iskreno, što umem da ih podsetim na detinjstvo, kada predstavim moju baku kako pravi pitu od jabuka ili kad se slikam negde na jugu Srbije kako jedem sutlijaš.
Još od detinjstva, kad sam pisao sastave u osnovnoj školi i osvajao nagrade na takmičenjima, navikao sam da prenesem suštinu, a u Pričama sa dušom je to danas u isto vreme i informacija i emocija. Ipak, glavna vrednost koju moj portal prenosi i zbog čega ima toliko čitalaca je vera u bolje sutra, umetnost uživanja u sitnicama, odnosno životu i motivacija da se mogu napraviti velike stvari sa malo novca.
A kada tome dodate stvarne ljude koji se u svakoj Priči sa dušom predstave slikom, imenom i prezimenom i realnom pričom, onda nema ni sumnje, ni hejtera, već samo ono najčistije – a to je duša.
Kakve poruke Vam stižu od čitalaca?
Uglavnom šalju lepe poruke podrške, pitaju gde pronalazim sve ove ljude i, onda kada ih inspirišu, pitaju za kontakt. Moji čitaoci učestvuju i u stvaranju priča, pa mi šalju predloge o svojim kreativnim sunarodnicima, o mestima u kojima su bili i koja imaju „to nešto, sa dušom“.
U poslednje vreme primam mnogo poruka od naših ljudi iz dijaspore, pa čak i iz daleke Australije, koji preko Priča sa dušom prate, kako kažu, jednu lepšu Srbiju.
Nedavno ste sa javnošću podelili video koji na divan način pripoveda o prvih pet godina portala. Šta su planovi za narednih pet?
Video u visokoj produkciji snimili smo kako bismo obeležili ovaj mali jubilej i čitaocima predstavili Priče sa dušom u drugačijem izdanju. I, postao je veoma viralan, za manje od 24 sata pregledalo ga je 23.000 čitalaca. Ne volim da pravim dugoročne planove, već živim za trenutak.
Pre pet godina sam poželeo da imam 1.000 pratilaca i da mogu da živim od pisanja priča. Moja parola je „manje očekuj, a više daj“. Sada ih ima 24.000, a ja imam firmu. Tu je i nekoliko saradnika, mi smo mali tim koji veruje u rad i u talenat i u, kako kažem u videu, jedno mesto na internetu u kojem žive dobri ljudi.
Pročitajte moj blog o top 5 najboljih lokacija za živeti u Beogradu.
